(Otac i majka uz ležaj bolesne Ive)

Otac: U zraku se već osjeća proljeće. Uskoro će Uskrs! Što će Zeko darovati našoj bolesnoj djevojčici?

Majka: Da ti istinu rečem, ne znam. Mislim da ona više ne vjeruje u Zeku.

Otac: Pa ipak…, da je pitamo kad se probudi? Uskoro će noć, a ona još spava. Očito se osjeća slabo.

Majka: Moramo biti strpljivi.

Otac: Lako za nas! Ali, čuješ li kako se pas vrti pred vratima Ivine sobe? Već ga danima ne puštamo k Ivi. Stalno je nemiran. Bojim se, kada izađem, da ne šmugne u sobu.

Majka: Treba paziti. On trčkara dvorištem, gacka po blatu, a sigurno bi liznuo Ivinu ruku kad bi se našao uz nju.

Otac: Da je samo to! Tko zna ne
bi li se pokušao uvući pod njezin poplun, kako je često činio dok su ona i on bili maleni.

Majka: Gle…, gle…, Iva se razbuđuje. Očito nismo razgovarali dovoljno tiho.

(Iva potpuno razsanjena)

Iva: Ma, ne, samo vi pričajte. Nego, kada će Uskrs?

Otac: Za tri tjedna, dušo. Na kraju trećega tjedna, koji zovemo Velikim, eto nam našega najvećeg blagdana Uskrsa.

Iva: Tek tada? I zašto već ovaj prvi od ta tri tjedna nije veliki. Zašto toga trećega tako zovete?

Otac: Zato jer su prije dana Isusova Uskrsnuća prethodna dva posvećena njegovim patnjama i muci.

Iva: I svi se dani tada zovu velikima?

Otac: Ne! Velikima se zovu samo Veliki četvrtak, Veliki petak i Velika subota.

Iva: Zašto? Ne razumijem!

Otac: Zato jer su četvrtak i petak posvećeni njegovu trpljenju, a subota danu kada je Isus počivao u grobu čekajući uskrsnuće.

Iva: Onda ću, znači, taj posljednji dan Velikog tjedna dobiti dar koji već tako dugo želim. Jedva čekam tu subotu!

Otac: Čekaj, čekaj…! Prvo moraš ozdraviti, a kad to bude, moraš biti dobra, paziti na Striku da ne maže kuću koju su ukućani očistili kako bi što svečanije dočekali blagdanske dane. Ne smije se bučiti, naročito ne na Veliki petak!

Iva: Koliko si toga nabrojio… Braniš li to i meni? Do sada nisi.

Otac: Nisam. Bila si premalena. Iz ljubavi prema Isusu mora vladati mir. Čak se ne oglašuju ni crkvena zvona. Kod nas se vežu i ne zvone.

Iva: Što ne kažeš? A kada će ih odvezati?

Otac: U subotu navečer, poslije proslave Uskrsnuća. Nego, reci što želiš da ti Zeko osim pisanica daruje?

Iva: Želim, želim… Želim maloga živoga zečeka, pravoga pravcatog zeca. Neka ima crvenu, toplu njuškicu, velike uši, neka me gleda, samo mene, svojim velikim očima…

Otac: Hm, hm … Pa zar baš živoga, pravoga?

Iva: Pravoga, živoga, šumskog zečeka…

Otac: Ne znam hoće li ti Zeko moći ispuniti tu čudnu želju. Ali… Još uvijek si bolesna. Tko zna…?

(Ograđeno dvorište. Otac, pas Striko. Izvan dvorišne ograde Zikan)

Otac: Ej, moj Striko! Moramo u šumu. Tamo gdje smo nedavno u snijegu ugledali zečje tragove. U jednome od šumaraka trebalo bi biti zečje leglo. Sigurno već imaju mlade. Do Uskrsa će zečići još malo porasti a mi moramo već sada nabaviti jednoga. Znaš, još je uvijek bolesna. Ah, što ja to tebi govorim, kao da me ti razumiješ… No, dobro, dobro… Mašeš repom, pametno me gledaš, očito si shvatio što moramo učiniti.

Zikan: Što sam to čuo? Nema više čekanja da se prikradem u gazdin vrt, oglođem kakvu voćkicu, već put pod noge i najvećom brzinom do Zikaničina legla. Moram spasiti jednog zečića. Zikanica bi umrla od tuge da nam ga otmu. To dvoje mališana su joj prvi mladi u životu. Nema čekanja. Sada trkom!

(Šumarak. Zikaničino leglo. Otac sa Strikom nedaleko šupljeg panja)

Zikan: Stigao sam, ah, stigao sam! Čini se u posljednji čas. Zikanice, Zikanice! Moraš se odmah s malenima sakriti u onom šupljem panju. Gazde i Striko žele oteti jednoga zečića.

Zikanica: Ne dam, ne dam! Da ih imam i više, ne bih dala ni jednoga.

Zikan: Znam, ti ne daš... Ali oni misle da bi naše mladunče moglo ozdraviti njihovu bolesnu djevojčicu.

Zikanica: Ne dam, ne dam! I što ćemo sad?

Zikan: Ne znam. Srećom, imamo sklonište još na nekoliko mjesta…

(Zikanica odnosi svoje zečiće do šupljeg panja.)

Zikan: Eto, uvuci se s malenima u te duplje. Ja ću stražariti, branit ću vas svom snagom. Nisam ja plašljivac, kako kažu ljudi. Ne ne… A pogotovu to nisi ti! Znam da bi za svoju djecu i poginula!

(Striko pokušava jurnuti do legla.)

Otac: Striko, polako. Samo polako… Znam da si ih već nanjušio. Vidiš kako Zeko trčkara ispred panja, skače amo-tamo, naprijed, natrag. Stoga, k nozi! I budi miran! Trebamo živog zečića… Dobro da sam ponio naprtnjaču da zečića odmah utoplimo i sretno donesemo doma. Potajice ćemo se za njega brinuti do Uskrsa, a onda ga darovati Ivi. Možda ozdravi, ako joj se ispuni ta luda želja.

Ziko: Zikanice, čini se da dolaze. Uvuci se još dublje u panj!

Otac: Striko, uspori. Rekao sam k nozi. Prišuljat ćeš se kada ti ja kažem. Vidi, vidi, iz duplje viri zečičin rep, u duplji su mladi, a ona ih štiti svojim tijelom. Bit će bolje da se ti povučeš.

(Uspaničeni Zikan je pobjegao, a otac došao do panja)

Otac: Žao mi je, majčice, moram te maknuti da dođem do zečića. Eto, maleni, imam te, tu si… Sada u naprtnjaču pa brzo kući. Striko, smiri se. Imamo malenoga, čuvat ćeš ga sa mnom do Velike subote. Izdržat će on uz našu brigu nekoliko tjedana. Kad
ga Iva ugleda, obrazi će joj se zarumenjeti od radosti.

(Zikan se vratio do legla, Zikanica šušketavo tuguje.)

Ziko: Lunjao sam šumom. Lunjao, lunjao, ali sam se ipak morao vratiti do tebe, Zikanice. Već izdaleka sam čuo kako tuguješ. Žao mi je, jako mi je žao…

Zikanica: Žao ti je? A kako ćeš mi objasniti da si tako ''hrabro'' pobjegao a ja ostala bez jednog zečića?

Ziko: Pa, pa… u Strike su oštri zubi, mogao me i raniti…

Zikanica: Znam, znam…, nisi ti plašljivac, sve znam… Sva je sreća da imam još jednog zečića. Onaj kojega je Gazda odnio neka im bude sa srećom kad je dar za bolesnu djevojčicu.

(Iva još uvijek u krevetu)

Iva: Mama, kad će već taj Uskrs?

Majka: Uskoro! Budi strpljiva! Još nekoliko dana i doći će Zeko, donijeti ti darak i u vrtu ga sakriti s pisanicama.

Iva: Neću ja darak, neću pisanice. Hoću zečića, oprosti, molim zečića, živog zečića… Molim…

Majka: Tvrdoglava si! To mi se ne sviđa. Kako bi uskrsni Zeko mogao na dar donijeti živog zečića djevojčici koja je još uvijek bolesna. Tko će se za njega brinuti? Tko će ga hraniti? Ti?

Iva: Pa, ozdravit ću uskoro. Uskoro… Vidjet ćeš!

Majka: Daj Bože! Za tatu i mene bio bi to najljepši uskrsni dar.

Iva: A tek za mene? Živi zečić… Nosit ću ga svuda sa sobom. Pa i u crkvu. Da i ja zahvalim Isusu za taj uskrsni dar.